Ona se budi

Moja ćerka je počela da piše poeziju pre godinu dana i odnedavno "objavljuje" istu na http://enlighteningthemadnesswithin.blogspot.com/

xx YouR nAmE xx

i wrote your name in the sand

but the waves washed it away

i wrote your name in the sky

but the winds blew it away

i wrote your name in my heart

and forever there it will stay.

Ona puni petnaest godina u junu... i, na sreću, ne sluša Cecu.

Tripoli - saveti za korisnike taksija

1. Drzite jezik za zubima. Bukvalno. Ulice su u losem stanju, "lezecih policajaca" ima u velikom broju, sto u kombinaciji sa uobicajenim nacinom voznje moze dovesti do toga da doruckujete sopstveni jezik
2. Ponesite cetku za odelo. Pojaseve niko ne koristi pa ako, u cilju sopstvene sigurnosti, upotrebite isti, po izlasku vozila morate skinuti naslage Saharskog peska sa vaseg desnog ramena.
3. Pokusajte da se "iskljucite". Taksi vozaci su veoma usluzni i misle da ce voznju uciniti prijatnijom ako vas u toku iste pocaste muzikom sa radija ili kasete. U slucaju da u kolima nemaju radio/kasetofon - neretko pevaju na sav glas. Ah, da... muzika je ponajmanje ona koju Vi volite.
4. Naucite da ignorisete ono sto se dogadja van taksija. Vozila cesto dolaze iz suprotnog smera, VASOM trakom. Sto kaze moj drug Mile: "mali prekrsaj - velika korist". Molite se Bogu (ili Alahu) da ce jedan od vozaca popustiti i propustiti onog drugog pre nego sto bude kasno.
5. Obratite paznju na ono sto se dogadja unutar taksija. Zapravo, dovoljno je da (krajickom oka) registrujete trenutak ako/kada vozac Vaseg taksija stavi pojas. Ukoliko se to dogodi - drzite se i molite i Bogu i Alahu.
6. Ukoliko Vasa destinacija nije jedan od velikih hotela, potrudite se da vam je neko ispise na arapskom. Osim ako niste dobar pantomimicar ili vam je tata iskusni indijanski vodic...

Druga strana Mediterana

...i pored toga sto sam u Tripoli-ju proveo punih deset dana, nije bilo vremena da vidim mnogo toga. Poslovni odlazak, ustajanje u sedam, dorucak, voznja do office-a, rucak u nekom obliznjem restoranu, vecera u jednom od 5-6 restorana Corinthia Bab Africa hotela i posle toga na spavanje. Juce smo, pred polazak nazad, ubili dva sata setajuci niz ulicu 1. Septembra do Zelenog Trga (As-Saha al-Kradrah), starog grada i po spletu ulicica Medine sakrivene iza zidina. Bio je petak tako da uobicajene guzve na ulicama nije bilo. Centar grada je, sto se arhitekture tice, u totalno italijanskom fazonu, uz obilje prelepih parkova, drvoreda i trgova. Iako pust, Zeleni trg deluje mocno, i veliki pano iznad velike bine, sa koga Pukovnik podseca da je sa narodom vec trideset i sedam godina, neizbezno me asocira na dane kada su Tito i oni posle njega delili sa narodom statistiku rasta nase (poljo)privrede i pricali o mracnom svetu koji okruzuje nasu Domovinu i preti joj. O asocijacama na Benita da i ne govorim...

...skola u Libiji pocinje svetom trijadom - intoniranjem drzavne himne (A. je veliki, A. je uz nas, pobedicemo nase neprijatelje, itd.), citanjem odlomaka iz Svete Knjige i jutarnjom gimnastikom. "Sta omladina nosi"? U 90% slucajeva - maskirne unifome. Moda...

...radni dan u Centralnoj Banci Libije me neodoljivo podseca na dane kada sam radio u "drustvenoj firmi", kada su kafica, igra fudbalske reprezentacije, itd. bili vazniji od posla... ovde je takav pristup radu podignut na jos visi nivo Zen-a... kafu (ili caj) ispijate zagledani u daljinu, pucinu, ka brodovima koji ce mozda doci... a mozda i nece,,, al' ajd' jos malo da posedimo ovde, uz prozor i bludimo u daljinu...

...Beograd (iako grad-pobratim Tripolija) ni u vreme Slobe nije imao ovoliko pandura... one tajne i malo manje tajne sluzbe - nisam ni mogao da brojim. Cudo jedno... Saobracajci su skroz cool - imaju bele rukavice, bele gamasne i graciozno(?) regulisu(??) saobracaj(???). Po sletanju na Tripolski aerodrom pasos su mi (pr)overili svi redom... ne bih se mogao zakleti ali ... mislim cak i deda-sere. U odlasku, kako se avionska avionska karta smanjivala... broj pecata na istoj se povecavao. Za ulazak u avion morate sakupiti svih 3+1 pecata, u suprotnom - mafi odlazak.

Gmail is different.

I tako je već više od dve godine. Drugačiji od onih hot, juhu i ostalih frustrirajućih, kilavih i ograničenih. Baš volim kad' nešto Radi. I zato cenim Gmail. (Skoro) isto toliko kao i OpenVMS.

P.S. Iznenađujuće sam pozitivan danas.

Otkaz

E, dao sam otkaz danas. Onako, bas zvanicno. Napisao pismo, potpisao i prosledio ga manager-u. On zamolio kolegu da me zove (oni su u Bahrainu, btw.) i pita me "How serious you are?". Alo bre, ja ozbiljan covek, porodican, u zrelim godinama... a i dalje me dozivljavaju kao saljivdziju. Da li bi pomoglo da promenim nadimak u Deda Pera?

Mighty mouse

Sve je počelo otkrićem plastičnih čaša razbacanih po podu naše kancelarije... koja se zaključava na kraju radnog dana. Onda je Brian na svojoj fotelji zapazio par rupica kojih ranije tu nije bilo. Narednog dana smo pronašli nekoliko progrizenih papirnih čaša od kafe i praznu bočicu jogurta (exhibit A) iza UPS-a u server room-u. Dakle, zaključili smo, definitivno imamo noćnog posetioca... i setili se nedavno nestalih pakovanja žvaka, voćnih bombona, rupica na Brajanovoj kravati (koju čuva u kancelariji, za "ne daj bože").

Pozvali smo stručnjaka koji je (obratiti pažnju na exhibit B), kao i skoro svi drugi Indijci rodom iz Kerale, Microsoft certified (ok, zloban sam, al' samo malo) a pride je još i "MEMBER". Čovek je stručno osmotrio nešto što bi trebalo da bude mišja kaka i zatim još stručnije konstatovao da je u pitanju jedan mali mišić (pleonazam, op.a.). Postavio je dve mišolovke i upozorio nas da pazimo gde stajemo - jer možemo da se povredimo(!). Jedva sat kasnije privukao nam je pažnju zvuk pomeranja metalnih vrata i stranica jednog od naših server rack-ova prislonjenih uza zid server room-a. Majku mu... jasno je da miš nije mali, a, po svemu sudeći, nije ni miš (toliko o stručnosti onih iz Kerale sa MS cetrifikatom).

Naše crne slutnje obistinile su se sutradan (jutros) jer je monotono mumlanje servera prekinuto jednim glasnim KLIK! Pacov, od jedno 400 grama, je ležao pored mišolovke (pikantne detalje i fotografije namerno izostavljam; onim morbidnijim mogu iste poslati na mail). Elem, pozvali smo stručnjaka da izađe na teren i odstrani životinju na šta nam je uzvratio da je "od trenutka kada je ista uhvaćena u mišolovku, njegov je posao završen i da je moramo ukloniti sami". Toliko. Dok smo pronašli našeg office boy-a, pacov je uspeo da onim preostalim okom (uf, a lepo rekoh da necu o detaljima) osmotri situaciju i, iako obogaljen, izvuče se iz iste... I tako, Stručnjak je na naše insistiranje došao posle par dana, posejao još malo otrova po server room-u i rekao da ga zovemo kad zasmrdi... Šta drugo reći - Guardians of your Environment!

Figura (ne Veneris nego ona pesnička)

Evo me nazad; iz Beograda u Dubai.

Još jednom se potvrdilo da su stihovi "Sunce tuđeg neba neće vas grijat kô što ovo grije" i bukvalno tačni. Ovo ovde prži nemilosrdno.

FSUOSAMROS

* Izvin'te, molim vas, ja nisam iz tog grada... pa bih htio znati gdje, ovako, tu...

Ako neko šalje pismo, paket ili nešto treće na adresu u miloj nam domovini, šta treba da navede kao odredišnu zemlju? Čitam ja novine i znam da smo mi sada SAMO Srbija, ali znaju li to poštari, oni stranjski? Šta je najsigurnije napisati:

1. Yugoslavia
2. (Union of) Serbia and Montenegro
3. (FSUOSAMROS) Former State Union of Serbia and Montenegro Republic of Serbia
4. Republic of Serbia

Unapred zahvalan,
Pesimista

* Buldožer, "Najpogodnije mjesto", album "Pljuni istini u oči", 1975

Ko je sledeći?

Jes' da sam više zalazio u Zonu i Kalenić, al' ovo je stvarno previše.

Vest uz kišu
Restorani - Manjež
I Manjež je zatvoren
Manjež (1938-2006)

Opet leto

I opet je vreme za odlazak na plažu.

*Fotografija je delo autorke Shirin Neshat

Sve su one pomalo veštice

Da u ljubavi "ne bira pamet nego srce" pokazuje primer čoveka koji se posle dvanaest godina braka pokajao i sada bezuspešno pokušava da se razvede. Zadivljujuce jednostavna procedura islamskog razvoda u ovom slučaju izgleda ne pali, jer dotični nije baš previše razmišljao kada je, iz čiste ljubavi, oženio jinn.

A Saudi man who says he is unhappily married to a queen from the spirit realm has arrived in Damascus, seeking help with divorce proceedings.

Hani Hind, a 36-year-old from Riyadh, insists he has been in a relationship with a powerful ghost – known as a jinn in the Islamic world – for more than a decade. But, upset that he has only been able to physically meet her on three occasions, he is seeking a final separation.

“She is very beautiful and generally polite with strangers,” Hind told Emirates Today at a friend’s house in the Syrian capital.

“I’m suffering though and feel wretched. I want to marry a human woman but can’t because of her – she’s got a very jealous nature and has threatened to hurt any human that I marry.” His misery has been com pounded because, he says, one of his two conjugal meetings with his wife, named Sarahoo, left her pregnant with a jinn child whom she insists he will never see.

Dakle, standardna priča; zaljubio se i oženio mlad, par puta se seksali, napravio joj dete, posle se nisu baš našli na duhovnom nivou, ona ljubomorna, ne da mu da viđa dete, ne da mu ni da ode a opet neće više da se seksa... potpuno ga razumem. Čovek video da je ona nerazumna, potražio pomoć stručnjaka koji, eto za sada, još nisu uspeli da je urazume:

He arrived in Syria less than three weeks after being invited by London-based Islamic scholar Sheikh Abdel Amir Houeidi, who is currently in Damascus.

“I spoke to the jinn and she said she loved Hani and would never leave him,” Sheikh Houeidi told Emirates Today. “To test if the jinn was real, I asked her about my sons and she described them very well.

“Such a marriage between a human and a jinn is quite rare, but not unheard off. Male jinn sometimes marry female humans,” the scholar added.

Sheikh Houeidi pledged to complete the spiritual disentanglement. “We can get rid of the jinn, but to do this we’ll need the help of another jinn that is more powerful than her.

“We’ll do this with a special ritual, Al Jelsa Rohanea (Meeting for souls). It may take two or three Jelsa to get rid of the jinn because she is a queen.” Emirates Today was invited to a jinn ritual in Damascus and agreed to attend after assurances the jinn did not pose a threat.

Sheikh Houeidi explained: “Jinn are not dangerous as long as they are Muslims. Non-Muslim jinn, jinn that do not believe in God, are very dangerous. A Muslim jinn will never hurt a person.” After saying prayers, a specialist in jinn-related affairs covered Hind’s face and put him into a trance.

Vidiš, ovo mi je baš bilo zanimljivo. Muslimanima je dozvoljeno da, pored muslimanki, ožene hrišćanke i jevrejke jer i one veruju u Boga, koji je btw. jedan, pa je njihovo preobraćenje u islam valjda lakše. Ostale religije su nepriznate i, zapravo, potpuno negirane. Jinn-ke, s' druge stane, koje nisu muslimanke nisu baš pogodne za brak jer mogu da budu nezgodne. To se jasno vidi na primeru Jadis the White Witch, koja izgleda sjajno ali ima lošu narav, a samo je pola jinn po poreklu i ne zna se koje je veroispovesti.

Hind confessed he has doubted his own sanity during the 12-year marriage – especially as paying Islamic magicians along the way has driven him to the brink of bankruptcy.

“I lie awake at night and ask what’s happening to me,” he said. “In Saudi Arabia, I was told I should see a psychiatrist because they thought I had mental health problems.

“Sometimes I listen to my friends and believe I must just be crazy. But I know it’s true and so do other people. I used to be happy and healthy and there have been good times in the marriage, but I can’t take any more.”

Ovaj će, iako je birao srcem a ne glavom, da završi k'o Vasa Ladački. Čovek jednostavno nikada nije dovoljno pametan prilikom ženidbe...

Previše gledam TV

Sinoć sam na National Geographic-u gledao dokumentarac "Inside 9/11". Analiza dešavanja koji su predhodili ovom događaju, rekonstrukcija kretanja umešanih lica... zanimljivo. Konačno napuštam Bahrain i vraćam se u Dubai. Moj avion u startu kasni dva sata tako da sam obišao aerodrom barem pet puta, detaljno pregledao duty free i sve ostale prodavnice, kafeterije... Pojeo sam australijsku varijantu Bonžite, neko sušeno voće, badem, kikiriki. Osmotrio sam putnike koji, bas kao i ja, čekaju neke okasnele avione. Raznolik svet; kosooki sportisti u identičnim crvenim trenerkama, gomile patana, arapi sa njihovim zabrađenim ženama, ćerkama i golobradim sinovima, zapadnjački backpackeri, turisti i ruski bogataši... Iz dosade gledam lica ljudi i kontam ko bi od njih mogao biti terorista. Kada sam se konačno ukrcao u avion prepoznajem lika koji sedi do mene. Arapin sa kojim sam delio sto dok sam pio prvu kafu. Dva reda ispred mene par Belgijanaca(?) koji su mi se pridružili za stolom dok sam dovršavao caj. Pored mog sedišta prolazi Indijac koji se jutros odjavio iz hotela kada i ja. Baš kao na TV-u, svi statiramo u istom filmu. Par matorih indijskih biznismena se izuvaju istog momenta pošto su seli par sedišta desno od mene. Pilot nam objašnjava kako moramo da sačekamo jos nekoliko putnika koji su očigledno prevideli "last call" za naš let. Sve u svemu, kasnimo sa poletanjem dva i po sata. Isuviše za let koji traje jedva pedesetak minuta. Sreća pa sam pametno zamolio za mesto pored vrata, da mogu da pružim noge, pa se, kako je WC na jedva metar od mene, tokom leta intenzivno zanimam analizom crnpurastih faca koje ga posećuju. Terorista ili ne? Previše gledam TV.

S. i sto patuljčica

Bio jednom jedan S. Živeo je i uživao u XYZ, sve dok ga muka (ili nešto drugo?) nije naterala da sreću potraži drugde. Nije bilo lovca da ga tera i silom vodi, nego je on sam zapucao u Bahrain. Baš kao ni onoj devojčici u šumi, ni njemu u pocetku nije bilo baš prijatno ni sjajno. Mislim, e-banking, home delivery i rent-a-car su lepe stvari ali... nešto je tu nedostajalo. A onda ga je Mali Zmaj odveo u TC i kockice su se složile. Tamo je S. upoznao sto tajlandskih patuljčica. One su u Bahrainu na, kako se to kaže, privremenom radu. Vesele po prirodi i uvek spremne na druženje, došle su da zabavljaju narod (imenica muškoga roda) - na sve načine... S. se svideo njihov pozitivni odnos prema svetu i mnogo ih je zavoleo. Naučio je (pomalo) da peva njihove tajlandske pesmice sto se patuljčicama veoma dopalo pa su i one zavolele njega. A ni bugarske konobarice nisu bile ravnodušne... jer, naši su narodi oduvek bili bratski. Noći u TC-ju su ispunjene pićem, muzikom i igrom i čovek se lako zanese. Ko ne pazi može se neprijatno iznenaditi; jer neke patuljčice su zapravo prerušeni patuljci a ta vrsta iznenađenja retko kome je potrebna...

Bajka? Ne. Nema ovde ni vuka, ni zle maćehe, ni princeza. Čista prostitucija.

Bahrain - ukratko

Četvrtak, početak vikenda, dela nedelje kome se većina raduje - jer ne radi, a oni, koji se bave raznovrsnim uslužnim delatnostima, imaju više posla. Dobar deo zarade ostvarene u tim sektorima dolazi od stranih posetilaca jer, na kraju krajeva, Bahrain se deklariše kao turistička destinacija. E sad', kakva je turistička ponuda ovde? Pa, ako očekujete odlazak na lepo uređene plaže, uživanje u sportovima na vodi (Bahrain je ipak ostrvo, zar ne?) - zaboravite. Prvo, pesak je odvratan i mene lično više podseća na lepljivu masu samlevenih školjki i više je patnja nego uživanje. Drugo, javne plaže praktično da i ne postoje, a one "privatne" su (naravno) zatvorenog tipa, rezervisane za članove raznoraznih klubova ili goste onih nekoliko boljih hotela lociranih uz obalu. Mall-ovi su, kao i u većini zemalja ovog regiona, mesta gde se turisti i "domaći" sklanjaju od dnevne (i večernje) žege i provode većinu vremena. Na neki način, šarenilo i vreva tradicionalnog souk-a je obeležje ovog regiona ali, na žalost, polako gubi utakmicu sa blještavim shopping centrima i postaje istorija. Izbor restorana i mesta za "noćni" izlazak je prilično dobar... za boravak do 20-ak dana. Za one željne istorijskih lokaliteta; pogrešno sam mislio da je nekoliko tvrđavica rasporedjenjih oko Maname sve sto čovek ovde može videti. Osamdesetih godina su, na severozapadu ostrva, otkrivene iskopine tzv. Dilmun-ske civilizacije koje svakako treba posetiti. I naravno... popularno "Drvo života" se nekako nameće kao glavni cilj za dobar broj dokonih, avanture željnih, zapadnih turista. Nalazi se usred pustinje i pronaci ga zahteva malo sreće i upornosti. Kad rekoh "zapadnih", mislio sam na sve druge osim ovih što su im prve komšije i povezuje ih most. Njih drvo ne zanima. A ni pustinja, imaju je i previše. Oni dolaze da bi ovde radili sve ono sto im zakon(?) zabranjuje kod kuće (od bioskopa i alkohola pa do "onih" žena i muškaraca).

O poslu, proleću, pivu, pušenju, prostituciji... i (jednom) pismu

Čitam jutros vest o smrti Mirka Marjanovića i, kao i uvek, prvo čega se setim na pomen njegovog imena je jedno prolećno pre podne u Beogradu od pre devet godina. Radni dan, koji se iz uobičajene rutine zujanja kompjutera i ljudi u računskom centru pretvorio u Priliku. Posao je zahtevao da skoknem do našeg projektnog biroa i instaliram neki software na tamošnje računare. Klackajuci se tramvajem niz Nemanjinu, razmišljao sam kako je Sunca taman dovoljno da Beograd konačno otvori restoranske bašte i da ce moj trud biti nagradjen kriglom piva u jednoj od njih. Nošen tom idejom, po obavljenom poslu sam se zaputio ka omiljenoj nam Zoni. Nista lepše od ukradene šetnje Beogradom i pivca u radno vreme. Na moju veliku žalost, ništa od bašte; morao sam se zadovoljiti prepodnevnim polumrakom kafane i drugim stolom od prozora. Vec nakon par otpijenih gutljaja prišla mi je neka žena i, uz izvinjenje i konstataciju kako izgledam kao pismen(?) čovek, zamolila me da joj pomognem da napiše jedno pismo. "Naravno, zašto ne. A na koga da ga naslovim?" - pitao sam je. "Pa, na ovog Mirka Marjanovića, jel' on beše predsednik Srbije?". Nakon prvog, usledila je gomila drugih šokova jer je njen monolog, pretočen u pismo, praktično bio ispovest žene koja je dugi niz godina radila za Državnu bezbednost na radnom mestu Prostitutke. Kao i većina zaposlenih u državnim institucijama i ona se nadala (obećanim) beneficijama, stanu i penziji a eto, većinu očekivanog je dobila ona druga, mlađa i u boljim (seksualnim) odnosima sa nekim od šefova u DB-u. Apolitičan kakav sam uvek bio, slušao sam i zapisivao beskrajnu priču o ljudima čija sam imena prepoznavao iz udžbenika istorije i psovki mog ćaleta i drugih, bolje informisanih, starijih i pametnijih od mene. Konkretne priče o oralnom pušenju i inim nečistim radnjama, su na moje insistiranje izostavljene iz pisma kao neadekvatne. Iskreno, sve vreme su mi prolazile kroz glavu misli o tome kako je naša DB jedna veoma uspešna organizacija koja će, kao u Holivudskim filmovima, provaliti moj rukopis i zakucati mi na vrata kol'ko već sutra. Posle par piva i završenog posla, žena je spakovala pismo u kovertu, zahvalila se jos jednom i otišla niz ulicu Maršala Tita ka zgradi Predsedništva Srbije... Ja sam na Slaviji uhvatio trolu ka Krstu, sve vreme prevrćući kroz glavu Imena kako bi što vernije preneo priču kolegama. Svega par meseci nakon ovog događaja Profil je objavio interview sa mojom poznanicom. Sećam se slike ja od pre devet godina...

Demografija i libido

In terms of gender, Abu Dhabi had the highest ratio of males, with 244 men for every 100 women. The ratio stood at 229 in Dubai, 176 in Sharjah, 159 in Fujairah, 148 in Ajman and Umm Al Quwain and 141 in Ras Al Khaimah.

Sa demografskom slikom kakva je ova, svasta se moze ocekivati. Kada se zasitite mall-ova kao mesta gde se odvija sveukupni socijalni zivot (prodavnice, bioskopi, kafici, restorani, setnja, skijanje), pozelite da vidite nesto od zivota koji zivi obican(?) svet i zadjete u sukove i bocne ulicice, budite spremni i na ovo: imajuci u vidu cinjenicu da dobar deo muske populacije cine ljudi koji su "belog" coveka/zenu videli samo na slici pre dolaska ovamo (lupam, oni ni sliku nisu videli ranije) ocekujte da izazovete interesovanje na ulici. Dugo me je nerviralo sto pilje u moju zenu i cerku, a od kada sam shvatio da sam za neke cak i ja objekat seksualne zelje, plasim se za sve nas. Mislim, paznja coveku u mojim godinama prija, al' sto rece Rambo "...cudim se t(v)ome nastranom hobiju..."

Mirage

U glavama mnogih Dubai je mesto gde bi rado svili svoje gnezdo, zaradili silne pare i ziveli razuzdani lifestyle jednog Hugh Hefner-a. Takodje je, za one porodicno orijentisane, mesto u kome mogu ocekivati miran zivot bez straha od kriminala. Nakon skoro dvanaest meseci licnog iskustva, citajuci "lokalne" blogove poslednjih dana, nalazim da ljudi vrlo brzo postaju svesni velicine lazi da je Dubai mesto u kome postoji kvalitetan Zivot. Dubai je obicno Potemkinovo selo napravljeno da privuce turiste. Istinu govoreci, to i nije nikakva tajna; znajuci da zalihe nafte i gasa nisu vecne, zvanicno se planira i radi na tome da Dubai bude turisticki i poslovni centar ovog dela sveta. I, rekao bih, za sada se uspeva u tome. Sa druge strane, ja nisam upoznao vise od par ljudi koji ovde zele i planiraju da ostanu duze. Dubai je steciste mnogo razlicitih ljudi koji su ovde dosli da zarade pare. As simple as that. I kao i bilo gde u svetu, stranac se, sasvim normalno, pokusava uklopiti u zivot nove sredine tako sto tezi da pronadje slicnosti sa zivotom kakav je ziveo pre dolaska u istu. Ako ste imali srece (i pameti) da potpisete dobar ugovor (sa dovoljnim brojem nula), integracija u drustvo ce biti laksa jer vam, jednostavno, pare pruzaju mogucnost izbora. Od njih ce zavisiti da li cete biti pticica u zlatnom, srebrnom ili plasticnom kavezu. Leprsacete po njemu sa sebi slicnim pticicama a kroz resetke ce do vas dopirati miris curry-ja, roz-a (riz, pilaf) i sl., konstantno vas podsecajuci da postoje i neki drugi kavezi i pticice u njima. Ali, u svakom slucaju kavez je tu, pruzajuci samo iluziju slobode i prostora. Bas kao sto je i Dubai fatamorgana koja se nakon nekog vremena raspline i otkrije golu pustinju i prazninu.

Svako crta ono sto nema

Pre par dana sam ispratio nekoliko direktnih linkova na fotografije Vlada Marinkovica i zadrzao se samo na njima. Greska. Jutros, opet, na Planetoid-u nadjem link na galeriju "Beograd, Srbija" istog autora. Pregledao sam je sa velikim uzivanjem i, citajuci broje komentare ranijih posetilaca, setio jedne od mudrosti Dusana Radovica:

Uvek je bolje TAMO nego OVDE
I uvek je lepše ONO nego OVO.
Nemamo srece sa onim što imamo i što jesmo.
Našu srecu uživaju drugi
A da to možda i ne znaju.

Bas je covek proklet.

U-da-rajmo pecate, udarajmo pecate, udarajmo pecate!

Blog, barem po Duletovom poimanju stvari, treba da sadrzi i neke korisne informacije, pruzi odgovore na neka pitanja i tako pomogne nekome. Pitam se, cemu li onda sluze forumi? Bilo kako bilo, (samo) ovaj put, na Duletov zahtev, MOJA prica o overi diplome.

Ok, rekao bih, sasvim normalan zahtev za sredinu gde gomila ljudi dolazi iz raznoraznih inostranstava u potrazi za poslom. Falsifikovane diplome su realnost pa se i akcija "lokalnog birokratskog aparata" svodi na aminovanje garancija(?) za ispravnost diplome datih od strane nekih drugih. U mom slucaju stvari su izgledale ovako (to ne znaci da je to jedini i najispravniji put, sve zavisi od toga ko Vam je i kako objasnio proceduru). U trenutku kada sam aplikovao za ovaj posao, nalazio sam se na Kipru. Sa sobom sam, naravno, imao prevod moje diplome, overen od strane sudskog tumaca, sto je za Kipar bilo sasvim dovoljno. Ovde su mi, medjutim, trazili da diploma bude "obradjena" na sledeci nacin:

1. Diploma se prevodi i overava od strane sudskog tumaca (u Beogradu).
   
2. Sud (u Beogradu), svojom overom, potvrdjuje identitet tumaca.
3. MIP SCG (u Beogradu) potvrdjuje da je sud stvarno sud i da je prethodna overa validna.
4. Ambasada UAE bi trebala da potvrdi da je nas MIP stvarno MIP. Tu je, za mene, nastao prvi problem. Najbliza ambasada UAE nalazi se u Becu (ako se ne varam) pa bi slanje papira u istu oduzelo meni dragoceno vreme. Posavetovan od strane nasih ljudi, koji su vec ovde i koji su vec prosli istu golgotu, original i kopija diplome su mi poslati iz Beograda u Dubai (gde sam se u medjuvremenu preselio).
   
5. Dobijena dokumenta poslao sam u ambasadu SCG u Kuwait-u (nadlezna za ovaj region) i oni su, sa svoje strane, potvrdili da je MIP-MIP, sud-sud, tumac-tumac... i prosledili dokumenta u (muka mi je od ovoga)...
6. ... MIP Kuwait-a, da i oni odrade jos jedno pecatiranje.
7. I (skoro) na samom kraju - ambasada UAE u Kuwait-u lupa svoj pecat i vraca diplomu nazad (istim putem).
8. Ako me pamcenje ne vara, ja sam bio duzan da (samo) original diplome podnesem na uvid "lokalnom birokratskom aparatu" gde jedan jako vazan lik, sa brkovima i bradom, okrene poledjinu diplome i nakon krace potrage za potpisom kolege iz tacke 7, pored istog lupi svoj paraf i posalje me na drugi salter po poslednji pecat. Overeni prevod diplome zadrzava kompanija (za koju pocinjete da radite).
   

I na kraju, jos jednom - ja i dalje ne mogu da verujem da je ovo najlaksi put do overene diplome, ali molim da ako neko zna kraci i bolji neka isti izlozi (komentarise) na Duletovom blogu. Man'te me toga. Bilo ne ponovilo se.

P.S. Par linkova koji mozda mogu pomoci onima koji zele u ovu Nedodjiju:

Expat Focus
Dubai Forums
Expat Telegraph

P.P.S. Pecati su pesma najbolje jugoslovenske grupe svih vremena - Disciplina Kicme!

Dubai Zoo? Boo!

Jos kao mali naucio sam da "ljubav je samo rec i nista vise". Zooloski vrt i zivotinje u njemu su vec nesto drugo. Koja je uopste poenta postojanja Zoo-a? Od njegove edukativne uloge, pokusaja da se neke gotovo izgubljene vrste sacuvaju od totalnog istrebljenja pa do (neizbeznog) biznisa. Tokom godina i sa sazrevanjem "humanih principa" Zoo vrtovi su se transformisali i u nekim slucajevima pocinju da lice na mesto gde se cak i zivotinje mogu osecati dobro (paradoks). Da je novac potreban ali ne i dovoljan uslov za formiranje i odrzavanje jednog dobrog Zoo-a pokazuje primer Dubai-ja. Jos nisam video mesto gde se vise para trosi na izgradnju raznoraznih arhitektonskih gluposti, sve u pokusaju da (se) "put Dubai on the map" i privuku oni koji ce pare ovde trositi. Pa ako je vec zarada primarna ne razumem zasto onda ne zatvore ovaj neprofitabilni objekat (cena ulaznice je 2AED = 0.45 EUR) i manu se necega cemu nisu dorasli. Drzati desetak bezubih krokodila u bazenu 3 puta vecem od onog beogradskog i redak primerak pustinjske antilope u kavezu od mozda 5-6 kvadrata je najblaze receno nezrelo. Ponekad je dobro biti konj. Pogotovo u zemlji kao sto je ova.

Dok jednom ne smrkne...

Lokalne TV stanice prenose vest da je (ex) vladar Dubai emirata Sheikh Maktoum bin Rashid Al Maktoum preminuo jutros. Smrt je obicno(?) vrlo tuzan dogadjaj ali je, cak i za zemlju u kojoj stranci cine vise od 70% populacije, ova vest docekana na meni krajnje neobican nacin. Prvi, blago receno radosni, komentari mojih kolega bili su da sutra sigurno ne radimo. Oni trezveniji su sa strahom komentarisali da ce ceremonija otvaranja ovogodisnjeg Dubai Shopping festivala verovatno biti otkazana i da isto vazi i za svakodnevne vatromete i ostale pratece manifestacije. Hoce li i rasprodaje biti otkazane? Trenutno svi razmatraju mogucnost spajanja dana zalosti sa Eid ul-Adha praznikom koji pada sledece nedelje a vrhunac histerije predstavlja poziv koji sam primio na moj mobilni... Peterson, koji je do pre par trenutaka sedeo u istoj kancelariji sa mnom, zove me odnekud i pita zelim li da mi kupi neki alkohol, jer "radnje verovatno nece prodavati pice narednih ko-zna-koliko dana i treba se obezbediti na vreme". Sto kaze Brian - "we become Irish" pa nam je i smrt razlog da se napijemo (da, da, Srbi i Irci su bas slicni).

Incoming link vs. Bookmark

Prolazeci kroz statistiku poseta ovog bloga jutros, pade mi na pamet nesto. Moja bolesna kategorizacija ljudi koji nas okruzuju kaze da postoje prijatelji, poznanici i (svi) oni drugi. Ovi prvi cine "inner circle", znamo ih bolje nego rodjenu sestru, geografska i vremenska udaljenost su potpuno nebitan faktor za ovu kategoriju. Drugi su oni na koje se moze primeniti pravilo "daleko od ociju daleko od srca", bili oni kolege s' posla, osobe sa kojima smo se mozda ludo proveli na nekoj zurci i slicno, ali ono "nesto" jednostavno nije kvrcnulo i nismo presli na neophodni visi nivo poverenja i razumevanja. Trecu kategoriju nema potrebe objasnjavati. Elem, da se vratim na statistiku. Prvi posetioci Nedodjije bili su moji prijatelji sa kojima sam podelio tajnu da bas ovde trosim vreme i cinjenica da su me neki od njih velikodusno pomenuli na svojim blogovima, dovelo je do toga da i neki nepoznati ljudi pocnu da se pojavljuju u mojim statistikama. Covek je radoznao po prirodi te sâm se i sam potrudio da vidim ko me to cita... Kao i ja za njih i oni su za mene postali incoming link,,, sa verovatnocom prerastanja u bookmark. Vreme ce pokazati da li to zasluzujemo.