Upoznaj domovinu...

Nešto me zeza Internet (provajder) poslednjih par dana i pizdimo svi zajedno jer ne uspevamo da ispratimo sve one nama omiljene TV serije što ih EZTV postuje... Juče jedva da sam za tri sata skinuo The Hives novi album. Danas verovatno za isto toliko vremena ne bi svukao ni jednu pesmu. O filmovima ne mogu ni da razmišljam.
Skačem od jednog do drugog, pa i trećeg, sajta koji testiraju brzinu (A)DSL konekcije - i ovo je krajnje deprimirarajuće. Jedva čekam da mi istekne ugovor sa mojim provajderom (još mesec dana) pa da ga menjam.
Nego, na Speedtest-u naleteh na interesantnu statistiku. Koja li je samo metodologija korišćena da se dođe do ovih rezultata? Morao sam da se okoristim ovim kilavim Internetom da nađem šta je to Kujtesa, šta Artmotion i Ipko Net, i gde su Vojka, Stara Moravica i još neka mesta sa liste.

P.S. zvao sam CS, kažu da je podvodni kabl koji povezuje Kipar sa kopnom (onim velikim) prekinut i da SVI provajderi na ostrvu imaju iste probleme... To me tako podseća na ono kada ćer'a dođe iz škole i dobijenu četvorku pravda time da su svi drugi dobili trojke. Dečja posla.

Šta narod ište?

Dakle, moja (stručna) analiza i kategorizacija pojmova koje ljudi traže na Internetu pa završe u Nedođiji.
  • Horoskop (43,48 %)
    horoskop, horoskop za danas, horoskop danas, danas horoskop, horoskop sa danas, horoskop u danasnji novinama, horoskopi, indijski horoskop

  • Putovanja, a.k.a. "pobeći negde" (17,39 %)
    nasi ljudi u libiji, ambasada uae beograd, odlazak u kanadu, zivim u arapskoj zemlji, tripoli beograd avion, bahrain gde se nalazi, cyprus, ambasada kuvajt beograd, dubai, tripoli, dubai temperatura, nikola kiric, dubai+zivot, nasi u libiji, let u kanadu, koliko traje let od srbije do dubaia, nacini odlaska u kanadu, srbi u dubai, nase kafane kitchener, ambasada dubai

  • Kultura, filozofija i gubljenje vremena (17,39 %)
    Mesecina, pravljenje splava, timewaster, zeleni zube kaži dragička super ridža je opet tu, "mesecina, mesecina", pivo posao, hulio iglesias mp3 free, riblja pijaca, kolaz, zeleni zube kaži dragička, mesecina blog, zrnce mudrosti, hulio iglesias albumi, kaira in cyprus, cestitke sa novogodisnjim motivima, da bog da imao pa nemao, decko koji obecava, disciplin a kitchme blog blogspot, ekskurzija, saveti

  • Ljubav, erotika (direktna i naslućena), prostitucija (domaća i strana), seks i seksualni poremećaji (14,29 %)
    prostitucija beograd, ljubavna pisma, tripoli prostitutke, bodljikavi krastavci, ne bira pamet nego srce, prostitucija u beogradu, hostese, slike iz figura veneris, mobilni u dubai, posmatranje kornjaca, Čika pera, ja zivim za to da molis me, jooti traditional, ispovest prostitutke, hostese sa sajma, beograd+prostitucija, kada se zavrsava ramadan, ribe pijaca, hotel bahrain

  • Kako da se obogatim (7,45 %)
    najlaksi put do para, posao u dubai, falsifikovanje diplome, posao u libiji, sta su bajke, dubai zarada, posao u libiji u pustinji, katar posao, dubai posao, poljo privreda u 2007, overa diplome
Napomena: Svi navedeni pojmovi su preneti upravo onako kako su originalno i bili upotrebljeni

Mletački mostovi na Kiparskom "putu kamila"

Nekoliko sekvenci video spota koji se vrti na (ne-znam-kom) satelitu i propagira lepote Kipra privukle su našu pažnju, jer prikazano nismo mogli uklopiti u nama poznate krajolike. Prvi put smo ga videli pre par godina, kada je Kipar već bio iza nas i sa gorčinom smo žalili što, eto baš TO nismo videli dok nam je bilo nadohvat ruke.
Sada, po povratku, Mletački mostovi na starom "putu kamila" bili su pri vrhu naše liste "šta treba videti". Mostovi su sagrađeni u takozvanom Venecijanskom periodu, između 1489 i 1571 godine, prilično su dobro očuvani a tim restauratora i danas radi na nekim neophodnim popravkama. Karavani su ovim putem transportovali bakar iz rudnika na Trodosu u Pafos. Koliko mi je poznato, kamila na Kipru više nema (osim u Camel Park-u) a put sada, jednim svojim delom, predstavlja pešačku stazu kroz prirodu u dužini od oko 17 km. Za one malo manje raspoložene za pešačenje a pritom motorizovane, mostovi su relativno lako dostupni, put koji do njih vodi (desetak kilometara od sela Agios Nikolaos) baš nije prvog reda ali nije ni gola zemlja.
Rečica Diarizos koja protiče ispod najpopularnijeg od mostova bogata je rečnim krabama, zapravo, barem je bila, jer je tokom našeg boravka nekoliko porodica dovelo dečicu sa sve koficama "da se igraju" loveći krabe po plićaku. Napomena za šetače - obratiti pažnju na ljute guje koje čuvaju most.

Tripoli, Medina, souk

Ovoga puta sam poneo kameru, čvrsto rešen da (pokušam da) dočaram Mrvici kako izgleda Medina i ono oko nje. Desilo se da sam čak imao i toliko vremena da zamisao sprovedem u delo, promuvam se sukom i stambenom četrvrti koji se nalaze unutar zidina starog grada. Naravno, ovaj suk nema skoro ništa zajedničko sa onima u Dubaiju; U i oko Tripoli souk-a ljudi žive, ulice su prašnjave i večito zatrpane smećem, sitnijim a i onim krupnijim, prodavci su agresivniji a kupci dovoljno dobri da bi im parirali... Bazajući unaokolo, neminovno mi je kroz glavu vrzmala pesma "Uđe Fata u magazu sama, aj' za njom Mujo zamandali vrata". Koreni lirike su mi sada potpuno jasni. Nisam Fata ali mi se u magaze nije ulazilo. Uostalom, šetnja ovim uličicama se ne preporučuje posle zalaska sunca. Ipak, mislim ovo ima više duše... Tekstile souk u Bur Dubaiju, Gold souk i Spice souk u Deiri, a pogotovo Madinat Jumeirah su previše doterani i komercijalizovani, prilagođeni turistima, a ovaj živi sa ljudima koji su u njemu, toliko da i liče jedni na druge. Ne do nivoa "ružni, prljavi, zli", i prvo i drugo ponekad može biti lepo. Sve zavisi kako se posmatra.

Blizu jednog od ulaza u Medinu nalazi se trijumfalna kapija (arch) Marka Aurelijusa. Kažu da je oko iste bilo daleko više arheoloških ostataka iz rimskog perioda, ali im se broj neobjašnjivo smanjio... Neobjašnjivo?


P.S. Nešto zamišljam kako ljudi arče, recimo Gamzigrad i ugrađuju kapitole, stubove i karijatide u svoje vikendice (obratiti pažnju na
očigledno poreklo glagola arčiti, od reči arch, što će reći - raznositi arheološke ostatke Jonske, Dorske i Korintske arhitekture).

Cyprus, Greece

Vraćaju mi se večeras ženskinje iz Beograda, pa proveravam kada avion poleće (na sajtu Aerodroma Nikola Tesla) i primetim da je neki tamo let AIRPINK03 odleteo za Larnaku juče... AirPink? Nisam ni znao da tako nešto postoji. Moja crna slutnja, da Roze nije slučajno deo imena kompanije, pokazala se kao tačna; ovo je Pink u punom sjaju. Da je malo smešnije bilo bi za listu Gluposti, ovako je samo i jednostavno glupost.


Dakle, AIRPINK3 je odleteo juče. Da li je sleteo i gde? Over!

Where the streets have no names lanes (Tripoli mix)

Po treći put se vraćam iz Libije a da opet nisam imao prilike da vidim ništa drugo osim par hotela i CBL-a. Mada mi vreme definitivno lakše i brže prolazi kada imam posla, žalim sto ne stižem da obiđem ona, za svakog turistu u ovoj zemlji, obavezna mesta. Kolegu Egipćanina, sa kojim sam u Tipoliju ovoga puta bio, iskopine ne zanimaju i odlazak na plažu mu je daleko privlačniji. Razumem ga, čovek zivi u Kairu i verovatno mu je preko glave i pustinjskog peska i arheologije i japanskih turista. Ipak, nadam se da cu sledeći put (da li ja zaista želim da ponovo idem tamo?) imati prilike da vidim Leptis Magna-u, Sabratha-u ili barem muzej Džamahirije.

Dakle, stara priča... opet nije bilo mesta u Corinthia Báb Africa hotelu. Pitam se zašto su meni ta Vrata (Báb=kapija, vrata) uvek zatvorena? Smestili su me, onako "preko veze", u Al Mahari, navodno najbolji hotel (u državnom vlasništvu) u Tripoliju. Izdržao sam jednu noć... Prilicno je prljavo, voće i povrće služeno za doručak je sve samo ne sveže, ne radi klima... Pet zvezdica? Pobegao sam sledećeg jutra, glavom bez obzira, u na zalost, ništa bolji smeštaj - Al Kabir (Grand) hotel. Pozicija mu je stvarno sjajna, pogled na luku, na veliki park koji se nadovezuje na Zeleni trg. Najzanimljivije je svakako uveče, kada se svi (preterujem) sjate u taj park da šišare, pevaju, jašu(!), voze se fijakerima, igraju fudbal, očijukaju sa osobama suprotnog pola (no, no!)... Doživeo sam (preživeo?) i veče narodne muzike ili nešto slično tome... Bože, hvala ti za klimu koja je radila k'o sat pa sam mogao da zatvorim vrata balkona i ogradim se od tog urlika zurli...

Generalno gledano, najgore što gosta ovih "jakih", državnih hotela moze da zadesi je da Pukovnik ili neko od njegovih bližih poželi da provede noć, popije piće u jednom od istih - naš distributer u Libiji tvrdi da su imali takve slučajeve - jer tada se gosti umoljavaju da napuste hotel i potraže smeštaj nedge drugo. Pitam se, sta će bre Pukovnik ovde da pije čaj?! Verujem da je njegov šator bolje održavan... Mrtva muva koju sam zatekao na podu sobe (odma' tu, pored balkonskih vrata) pravila mi je društvo sve do kraja boravka. Čistačice su mi tri puta ulazile u sobu bez kucanja, nešto se iščuđavale na arapskom, tipa "otkuda ja tu", uzimale peškire i šta god drugo su smatrale da treba da uzmu i ostavljale me tako zapanjenog. Doručak je kao brzinska trka... jedeš, a ako baš moraš da ustaneš i dohvatiš još malo hleba, kafe ili soka, tvoj tanjir će verovatno nestati dok se vratiš za sto. Možda je to takav red, možda nemaju dovoljno tanjira za ostale goste, šta li... Room service; ono sto poručiš - 99% nećeš dobiti, a ono sto dobiješ je barem 99% više količinski i cenom, naravno. Konobare po foajeima moraš bukvalno da juriš, kumiš i moliš da te usluže... kao da su svi oni profesionalnu praksu odradili na crnogorskom primorju.

Ovog puta sam bio veoma pažljiv sa mojim Visa pinom (prošli put mi je CC bila ne blokirana, nego automatski uništena, nakon sto sam ukucao pogrešan broj) i nije bilo problema... ako se izuzme da u celom Tripoliju postoje 4 mesta gde mogu da podignem pare sa automata. Od ta četiri ATM-a, statistika kaže, u svakom trenutku radi jedan... onaj u Corinthia hotelu. To je bre privatni sektor! Ostali najčešće prikazuju "plavi ekran smrti" ili neke bajke iz 1001 noci.

Vožnja ulicama Tripolija me i dalje fascinira, ali sam pomalo oguglao na vozila koja nam, sada već sasvim očekivano, dolaze u susret - istom trakom, kružne tokove u kojima se tačno zna ko ima prednost (onaj jači, naravno) i pešake koji ulicu obavezno prelaze van pešačkog prelaza, po dijagonali ili, u slucaju onih najnadrndanijih, u cik-cak, lagano, vukući noge i gledajući nailazećeg vozača pravo u oči pogledom koji govori sve... oni sto su "oslobađali" Beograd verovatno imaju gomilu rođaka ovde u Tripoliju. Ili su barem istu školu završili... Sa druge strane, impresionira me da sam sada, po prvi put, video sudar dva automobila. Ili su im šlep služba/hitna pomoć/pogrebnici neverovano efikasni, pa sam eto do juce propuštao taj prizor - za malo. Policije i ostalih uniformisanih lica ima k'o kod naše kuće, što ce reći - taman da se konstantno osećaš bezbedno. Mada, zahvaljujući mom, tipično "slavenskom" izgledu (plav, visok, naočit), par puta mi baš nije bilo svejedno... Pokušali su da me navuku na tanak led pitanjem "da nisam možda Bugarin?" Pa nisam ja bre blesav! Čitam i ja novine... kada radi Internet. Razmišljam da za sledeći put pustim brkove, nagaravim ih i još ofarbam kosu u crno... onako preventivno.

Odlazak iz Libije mi je naravno i dalje omiljeni deo boravka tamo... kao u ono srećno doba našeg detinjstva kada smo sakupljali sličice za album "Flora i fauna". Ako nemaš Pomornika - ne sakupiš dovoljan broj pecata (u pasošu i na avionskoj karti) - ne možes da učestvuješ u nagradnoj igri (ne možeš u avion). Moraš da se vratiš, istim putem, na kontrolnu kapiju koju si omašio tokom histeričnog spusta ka cilju - stepenicama koje vode "u nebo".

Po povratku u Nikoziju, odšetao sam se do pekare Padnora po vruć (i zdrav) crni 'leba, taman na vreme da čujem hodžu (iz severnog dela grada) kako zapeva na Isha'a. Ovaj poziv, usamljen u tišini noći, odjekuje još jače nego oni mnogobrojni Tipolijski, neusklađenog početka a opet stopljeni u jedan. Dakle, da li ja zaista želim da ponovo idem tamo?

"Čije su oni maslo do vraga?"

Znaš, prvi petak u mesecu je bio naš termin za okupljanje u Kaleniću, našoj školskoj kafani, ono kada sednemo i diskutujemo šta nam se dešava, čemu se nadamo i kao stremimo. Bez želje da serem previše, te 2000-e godine, stvari su delovale mnogo pozitivnije nego onih koje su joj predhodile i na našim okupljanjima počeli su se pojavljivati i ljudi koji su ista izbegavali ranije, iz razloga stalne depresije - kako smo to mi ostali tumačili i komentarisali. Elem, nekako u to vreme sam dobio posao na Kipru i, kako mi je to tada delovalo, sebično sam poželeo da odem iz zemlje i okušam sreću "napolju". Sećam se da sam društvu tu moju odluku obrazložio upravo tako - kao nešto privremeno, kao vratiću se za godinu dana, samo da vidim da li sam dovoljno dobar da radim u nekoj velikoj, stranjskoj firmi... godinu dana i eto mene nazad. U krajnjoj liniji, recimo da sam bio stambeno obezbeđen, recimo da sam mogao ošekivati da ponovo da nađem "dobar" posao... mislim, šta bi to trebalo da me zadržati "napolju"? I, šta se desilo posle? Recimo da mi je dva puta, za ovih sedam godina, padalo na pamet da se vratim, deset puta da promenim zemlju u kojoj živim i radim, i da sam to dva puta i uradio (i opet bi - ako bude trebalo). Pri tom, na moje zdravo rasuđivanje je uticala i činjenica da sam oženjen i da imam dete koje je sada u onim "ludim" godinama. Hoću reći - lakše je donositi odluke tog tipa kada si sam i odgovaraš samo sam sebi. Evo, opet preterano serem...

Pa, WTF onda hoću da kažem??? Zašto bi jedan normalan čovek (a o sebi imam upravo takvo mišljenje) pre pristao da sa svojih 40+, rasprodaje sve, počinje iz početka, na novom poslu, u novoj zemlji - radije nego da se vrati u "Domovinu", mami i tati, seki i bati? Da li zbog toga što zapravo i nije baš sasvim normalan, zato što je razmažen i navikao da ne radi ništa i Bogom je dan za to... Pa samo u ovom j.b.n.m Kitcheneru ima skoro deset hiljada naših ljudi (od ukupno 200K), koji, čini mi se, misle na sličan način... Tema o kojoj se večito i u nedogled diskutuje na forumima "naših iseljenika" je: da li, kako i kada se vratiti... i koliko se njih zaista vratilo? Pa ko je lud da se vrati u onu Tomaniju? To je deset puta veća kocka nego tražiti posao u Bangladešu, na primer. Totalno sam apolitičan i, iskreno, ne razumem - a ni ne želim - ono što se (prek)sinoć dešavalo u Srpskoj skupštini i ne želim da kažem da postoji rešenje i da bi ja znao šta i kako. Ali, j.b.t.e, da li je moguće da su sve debele Đure moje generacije (p)ostale političari, da su prepametni matematičari morali da se prešaltuju na politiku i da se sve neki (što kaže moj ćale) "pobačeni likovi" bave tim "poslom"??? Ja sam stvarno srećan čovek koji ne gleda srpske TV stanice. S' druge strane, ja sam baksuz koji po navici prati vesti iz "Domovine", a te su 90% ovakve kakve sada nemušto komentarišem. Više volim kada dj.dule pametuje a ja čitam i gorko-slatko se smejem... ali mi je baš nešto dopizdelo.

Inače, ovde smo sa grupom klijenata, bankara i IT experata iz vodećih Libijskih banaka za koje kompanija za koju radim priprema i izvodi određene poslove... gledam njih, ljude koji su posle više od deset godina sankcija dočekali da vide nešto drugo osim (geografske i ostale) pustinje, pa se sada čude i iščuđavaju nekim, za nas običnim i normalnim stvarima. Onda se setim naših studenata kojima je prošle godine prvi put organizovano putovanje tipa "upoznaj Evropu da bi je lakše zavoleo", njihovih tadašnjih blogova i stvari koje su njih oduševljavale i impresionirale na istom. Ima li razlike? Ni jedni ni drugi nisu znali za bolje. Jedni imaju Pukovnika a mi, evo sada... ne Pokojnika (prvog, drugog, trećeg, izaberite sami) nego grobara... Sve će u grob da nas otera...

P.S. Ako se ne varam, nikada do sada nisam psovao na ovom blogu ali eto, desilo se... valjda više neće. Izvinjavam se.

K-W (deo prvi)

Kitchener i Waterloo, dva grad(ić)a, a kao jedan. U prvom je Holiday Inn u kome smo smešteni a u drugome se nalazi kompanija za koju radim. Odma' da kažem, ovaj Holiday Inn je više motel, svratište za trgovačke putnike u prolazu, mesto gde lokalni svet slavi venčanja, diskutuje o dijabetisu i odaje počast majkama, ugošćava regionalne takmičarke za titulu najboljih cheerleaders-ica... i na osnovu upravo navedenog (a sve sam to mogao da primetim za ovih nedelju dana boravka u istom) nema previše veze sa onim istog imena u Evropi na primer. Ništa više glamurozno nije ni ovdašnje sedište kompanije (production lines, SW development-testing centar, marketing, uprava, itd.) - daleko od onoga kakvim sam ga zamišljao. Imperativ je na sivim licima koja vire iz stotinak cubicle-a dimenzija 2x2m a za koje mi kolege tvrde da su daleko komforniji od onih koje imaju u glavnom sedištu firme u USA, i na umornim i nadrndanim licima radnika "iz proizvodnje" koji su se, nakon godina vernosti firmi, suočili sa otkazima i odbrojavaju dane preostale do preseljenja proizvodnih linija u neke treće zemlje. Dobrodošli u Kanadu...
Elem, Kitchener je zapravo prvo bio Berlin, nešto više od pedeset godina, sve dok Gavrilo nije sredio Ferdinanda pa su se stvari razvile onako kako jesu i "Made in Berlin" na raznoraznim proizvodima nije prestalo da bude preporuka kvaliteta. Onda su lokalni Nemci i ini Berlinci (a nisu Turci) rešili da gradu promene ime u nešto popularnije... u tom trenutku. Malo je blesavo (da li?!) da je počast ukazana čoveku koji je na neki način odgovoran za ono što danas zovemo koncentracioni kamp - Herbertu Kitcheneru. Zezam se,,, sudeći po ovim stranama bio je to jedan uspešan i sposoban lik i ovo je samo slučajnost. Da li je?! Narod lepo kaže "Zovi me i lonac samo me nemoj razbiti" pa su tako Berlinci postali Kitchenerci i nastavili da žive na isti način kao i ranije... mislim, niko im nije nista radio - samo zato što su Nemci - ovo je ipak Kanada. Zanimljivo je da se najveci Oktoberfest posle onog Pravog održava upravo ovde, u KW-ju.

Osim Nemaca, ovde ima dosta i "naših" ljudi, pridošlih sa svih strana ex-Jugoslavije. Koliko ih je i kakav je njihov uticaj na svakodnevnicu Kitchenera pokazuje i činjenica da nas je taksista (Indijac!) pozdravio sa "Dobar dan", odrecitovao "Tito-partija-omladina-akcija" i pohvalio kako uspešno rešava sve verbalne razmirice sa kolegama našeg porekla upotrebom poštapalica tipa "Idi u p.. m..!", "Šu.ku jedan!" i drugih
sličnih ovima. Čovek inače ima dobar akcenat i zaista ih tečno upotrebljava - dobro su ga naučili.

Kanada

Da se odma' ogradim, nikada ne bih mogao da živim ovde. Sada, petnaest godina kasnije, temeljne pripreme jednog mog bivšeg kolege za odlazak u Kanadu izgledaju potpuno logične. Ako ih ne mozeš pobediti - ti im se pridruži. Čovek je išao dotle da dnevno odvajao 15 minuta "vežbanja osmeha za svakoga". Vidim, sa razlogom; ljudi su ovde previše, čak bolesno, ljubazni. Sindrom "dobro jutro komšija, kako ste?" me izluđuje. Nizovi sličnih kuća i identičnih travnjaka izazivaju kod mene samo glavobolju i (paradoksalno) klaustrofobiju...

Kako je to dude Karl lepo primetio, sjajna kombinacija:

O Canada! O Canada...*
Daylight come and me wanna go home.**

* "O Canada" - Kanadska himna
** "(Day-O) Banana boat" - traditional, (Dejo, Deeejo...)

Fwd: sjajan!!!

Verovatno si ovo već dobio, ali ne mogu da ti ne prosledim :)

Dolazi klinac iz škole:
- Zdravo tata, zdravo mama...
- Znaš, to ššto ja živim u braku sa tvojim tatom i što te oboje volimo ne znači da moraš da me zoveš mama. Imaš ti svoju mamu, neću ja da je zamenim...
- Pa kako da te zovem?
- Zovi me kao što me zovu i druga deca - čika Pera.