O poslu, proleću, pivu, pušenju, prostituciji... i (jednom) pismu

Čitam jutros vest o smrti Mirka Marjanovića i, kao i uvek, prvo čega se setim na pomen njegovog imena je jedno prolećno pre podne u Beogradu od pre devet godina. Radni dan, koji se iz uobičajene rutine zujanja kompjutera i ljudi u računskom centru pretvorio u Priliku. Posao je zahtevao da skoknem do našeg projektnog biroa i instaliram neki software na tamošnje računare. Klackajuci se tramvajem niz Nemanjinu, razmišljao sam kako je Sunca taman dovoljno da Beograd konačno otvori restoranske bašte i da ce moj trud biti nagradjen kriglom piva u jednoj od njih. Nošen tom idejom, po obavljenom poslu sam se zaputio ka omiljenoj nam Zoni. Nista lepše od ukradene šetnje Beogradom i pivca u radno vreme. Na moju veliku žalost, ništa od bašte; morao sam se zadovoljiti prepodnevnim polumrakom kafane i drugim stolom od prozora. Vec nakon par otpijenih gutljaja prišla mi je neka žena i, uz izvinjenje i konstataciju kako izgledam kao pismen(?) čovek, zamolila me da joj pomognem da napiše jedno pismo. "Naravno, zašto ne. A na koga da ga naslovim?" - pitao sam je. "Pa, na ovog Mirka Marjanovića, jel' on beše predsednik Srbije?". Nakon prvog, usledila je gomila drugih šokova jer je njen monolog, pretočen u pismo, praktično bio ispovest žene koja je dugi niz godina radila za Državnu bezbednost na radnom mestu Prostitutke. Kao i većina zaposlenih u državnim institucijama i ona se nadala (obećanim) beneficijama, stanu i penziji a eto, većinu očekivanog je dobila ona druga, mlađa i u boljim (seksualnim) odnosima sa nekim od šefova u DB-u. Apolitičan kakav sam uvek bio, slušao sam i zapisivao beskrajnu priču o ljudima čija sam imena prepoznavao iz udžbenika istorije i psovki mog ćaleta i drugih, bolje informisanih, starijih i pametnijih od mene. Konkretne priče o oralnom pušenju i inim nečistim radnjama, su na moje insistiranje izostavljene iz pisma kao neadekvatne. Iskreno, sve vreme su mi prolazile kroz glavu misli o tome kako je naša DB jedna veoma uspešna organizacija koja će, kao u Holivudskim filmovima, provaliti moj rukopis i zakucati mi na vrata kol'ko već sutra. Posle par piva i završenog posla, žena je spakovala pismo u kovertu, zahvalila se jos jednom i otišla niz ulicu Maršala Tita ka zgradi Predsedništva Srbije... Ja sam na Slaviji uhvatio trolu ka Krstu, sve vreme prevrćući kroz glavu Imena kako bi što vernije preneo priču kolegama. Svega par meseci nakon ovog događaja Profil je objavio interview sa mojom poznanicom. Sećam se slike ja od pre devet godina...