Svakodnevnu monotoniju mog radnog dana ne leci vise cak ni StumbleUpon. Preseo mi je "tudji" Internet i prosto me obraduje kada i ja njima presednem pa mi serviraju nesto kao http://www.shibumi.org/eoti.htm. Elem, posto svi Turci vec ganjaju svoj BLOG i (Mu)ja ce pokusati da se pozabavi istim. Mislim da sam, u vreme kada svaka normalna mlada osoba to obicno cini, barem 4-5 puta pocinjao da pravim neke licne beleske iliti “dnevnik”. Cak mi se cini (“sa ove vremenske distance”) da sam to isto probao i u vreme mog zakasnelog puberteta, krajem ’80-ih. Naravno, gotovo nikada nisam bio zadovoljan napisanim i vrlo brzo bi mi postajalo jasno da sveska u koju pisem postaje sve tanja i da je debljina iste u direktnoj proporciji sa kolicinom napisanog. S’ druge strane, kome zapravo i treba dnevnik? Ja sam dovoljno veliko zlopamtilo da neke stvari ne zaboravljam, a uostalom takve se i ne trebaju zapisivati. Ona vrlo licna razmisljanja, zakljucke i utiske ionako ne delim ni sa kim. Nisam ja Jura pa da lepotu prvog poljupca podelim sa million drugih ljudi! Za one (generalno) lepe stvari i dozivljaje uvek je bilo nekoga pored mene pa da ih se zajedno setimo i ponovo “prozivimo”. Pa zasto onda BLOG? Mislim da je zakljucak jasan; prvo, male sive mozdane celije mi odumiru s’ godinama i poceo sam da zaboravljam sve i svasta, a drugo - daleko sam od meni dragih ljudi sa kojima sam mogao da delim prozivljeno pa je ovo jedan od nacina da to ponovo cinimo.
