Jel’ se ovo maze na hleb?

Da budem iskren, nikada mi odlazak u “nabavku” nije predstavljao zadovoljstvo. Sama pomisao da cu morati da se po pijaci guram sa narodom, preskacem preko zgazenog paradajiza i prosutih paprika dovodila me je do ludila. Slicno sam se osecao i u prodavnicama, kada treba da vucaram korpu oko rafova punih robe koja mi po pravilu ne treba i da do bezuspesno trazim onih jedva nekoliko stvari sa spiska. Stvari su malo bolje (jesu li?) kada guras kolica (“velika nabavka”) unaokolo i izbegavas ostale. E, ali polako shvatam da i to muvanje po supermarketu moze biti veoma zanimljivo. Mislim, ovde, u Nedodjiji. U varijanti kuvanja kod kuce, ovde covek stvarno treba da je nacitan da bi mogao da spremi nesto za klopu. Nekog (nama) “normalnog” voca i povrca maltene i nema. U vecini su neki cupavi kupusi, bodljikavi krastavci, razne sorte korenja, minimalisticki spanaci, kesten u ljusci koji zapravo nije kesten, itd. Kao da sam u prirodnjackom muzeju a ne u piljarnici. Sreca pa brokoli, karfiol i paradajiz i ovde izgledaju isto. I spanske sljive lice na nase. I bostan.