Sajam a nije vasar

U Dubai-ju je toku GITEX. Mesto gde svako ko je deo IT branse mora da se promuva, makar "informativno". GITEX se u Dubai-ju odvija na dve lokacije; ova na kojoj sam ja danas bio i koja je zapravo izlozbeni deo i GITEX Shopper gde narod nemilice trosi svoje pare. Prvo i prvo, kada za ovaj dogadjaj kazu da je "international" - onda to ne znaci da na njemu pored domacih izlazu dve firme iz Rumunije i po jedna iz bivsih bratskih republika, vec to zaista znaci da su izlagaci iz celog sveta. Mozda gresim, ali jedino nisam primetio nekoga sa Juzno Americkog kontinenta. Ostali su svi ovde. Pocev od najvecih tipa Oracle, IBM, Sun, Cisco, HP, Dusanova firma (Dule, ovo ce te kostati bar 500AED)... pa do gomile zutih i crnih koji prodaju punjenja za bublejet stampace i neizbezne MP3 player-e. Mene licno je Oracle nekako najvise impresionirao, mozda zato sto dolazim iz zemlje gde vise ni kosarkasi ne mogu da se sloze. Naime, njihov stand objedinjuje pod crvenu zastavu (a nad crvenim tepihom)i veliki broj kompanija kojima su Oracle tehnologije osnova za licne proizvode. Ako ni zbog cega drugog - super je jer su veci od MS zone. Inace, Dubai (Internet City) se ozbiljno lozi da postane novi Silicon Valey. Loze se i da pokupe deo outsource-ing kolaca od Indije. Ajd' da vidimo. U ovom trenutku, zbog dobre geopoliticke lokacije, duty free statusa, "volje rukovodstva" da UAE ne zavisi od gasa i nafte vec od jos poneceg, a delimicno i prestiza radi, "krem" svetskih IT kompanija ima svoja sedista ovde. Kolike i kakve pare se zavrte na ovom sajmu i oko njega ne mogu ni da zamislim. Iz perspektive obicnog setaca - mislim da sam samo na CeBit-u bio ovako zatrpan propagandnim materijalima, freebees-ima. Tri puta sam morao da trazim kantu za smece i resavam se viska kesa, papira... E, al' nije bas sve tako sjajno. Nema pljeskavica! Kakav je bre to sajam gde nema barem jedan "originalni" leskovcanin? Nema da se sedne sa kolegama na 3-4 piva i kaloricnu krku u oblaku dima... Eh.

P.S. Da ne preskocim ono mozda najbitnije i svakako najlepsi deo bilo kog sajma - hostese. Ukratko, veoma sam prijatno iznenadjen ponudjenim. ;-)

Wake me up when September ends

Jutro, 8:30. Termometar u taksiju pokazuje za je spoljna temperatura 41°C. "Don't worry Sir, just a couple of more days and you will see. Once Octobar comes, the weather will be much better."

Pauza za rucak. Prvih par minuta po izlasku na ulicu cvikeri za sunce jednostavno ne funkcionisu. Zamagle se kao kada na hladan zimski dan utrcis u prepun autobus GSB-a. Odlazak do najblizeg restorana (50-ak metara) je sve samo ne prilika da se opustis i na kratko zaboravis na posao. Zapravo, misli tipa "Kud' sam i izlazio iz office-a!?", "Samo da se dovucem ziv do office-a" koje mi se vrzmaju kroz glavu me konstantno podsecaju na isti.

Kasno popodne, Al Mamzar Beach Park. Temperatura mora je svakako visa od 25°C. Ni u kadi je ne volim tako toplu. Napolju, na pesku ne mozes da stojis. Lokalni ludaci u parku raspalili rostilj. A ipak, svi sa nekim duzim stazom ovde mi govore "Ma daj, videces da je od oktobra ovde predivno. Moze se lepo i u setnju..."

Kraca setnja po kraju, 22:00. Tople letnje veceri?! Da, al' zamalo. Za moj mozak, ovo je zapravo najludji osecaj. Sunca nigde, noc uveliko, a temperatura je preko 35°C. Jara izbija iz asfalta, peska, zidova zgrada. Skoro da mi se cini da dlacica na podlakticam sutra necu imati. Cvrce.

Ajd' bas da vidim hoce li Oktobar doneti tu promenu. Wake me up when September ends.

Jel’ se ovo maze na hleb?

Da budem iskren, nikada mi odlazak u “nabavku” nije predstavljao zadovoljstvo. Sama pomisao da cu morati da se po pijaci guram sa narodom, preskacem preko zgazenog paradajiza i prosutih paprika dovodila me je do ludila. Slicno sam se osecao i u prodavnicama, kada treba da vucaram korpu oko rafova punih robe koja mi po pravilu ne treba i da do bezuspesno trazim onih jedva nekoliko stvari sa spiska. Stvari su malo bolje (jesu li?) kada guras kolica (“velika nabavka”) unaokolo i izbegavas ostale. E, ali polako shvatam da i to muvanje po supermarketu moze biti veoma zanimljivo. Mislim, ovde, u Nedodjiji. U varijanti kuvanja kod kuce, ovde covek stvarno treba da je nacitan da bi mogao da spremi nesto za klopu. Nekog (nama) “normalnog” voca i povrca maltene i nema. U vecini su neki cupavi kupusi, bodljikavi krastavci, razne sorte korenja, minimalisticki spanaci, kesten u ljusci koji zapravo nije kesten, itd. Kao da sam u prirodnjackom muzeju a ne u piljarnici. Sreca pa brokoli, karfiol i paradajiz i ovde izgledaju isto. I spanske sljive lice na nase. I bostan.

BEP

Sinoc sam vodio cerku na njen prvi pravi koncert. Black Eyed Peas” su svirali u Dubai Aeroprot Expo-u. Da je to “u” a ne “na” shvatili smo tek po dolasku tamo i naravno, maltene smo se smrzli. Krenuli smo lagano obuceni jer temperatura, cak ni nocu, ne silazi ispod 35 stepeni. Kad mi tamo a ono, koncert je “unutra”... a i ko mi je pa kriv kada nisam proverio na Netu pre polaska. Prostor je prigodno ohladjen na oko 20+ stepeni i samo nas je prisustvo veceg broja toplokrvnh bica u hali spasilo sigurne prehlade. Organizacija svega oko koncerta (parking, redari, toaleti, klopa, pice) je odlicna i ‘ladno prolazi bez zameki. Zvuk i svetlo,,, pa dobro, kolko se secam i za sve stare Beogradske hale (vreme pre Arene, za nju ne znam) se stalno pricalo da je zvuk ovakav i onakav, da ga je tesko dobro namestiti, itd., itb, tako je zvuk bio k'o iz (veeelike) kante, a onaj sto je radio svetlo - k'o da mu je prvi put. Ma uostalom, takve stvari su inace uvek bile manje bitne od same atmosfere i zezanja na koncertu. Za razliku od cere koja je sva srecna zbog samog dogadjaja sa velikim zanimanjem zujala unaokolo, gledala ljude, ja sam se nervirao jer nisam poneo kameru (foto aparat). Naime, onaj matori prdonja Hulio Iglesias je pre par meseci zabranio donosenje istih na njegov koncert (da neko ne obelodani kako STVARNO izgleda) pa sam k’o i svaki seljak pomislio da je to neko pravilo u belom svetu. A oko nas masa ljudi sa svim mogucim aparatima (strucno receno; i velikim i malim). Ovde prilozeni jad od fotki je snjimljen mobilnim telefonom pa se na njima vidi samo “atmosfera” :-).

Elem, i pored generalne zamerke na zvuk, ja sam (veoma!) prijatno iznenadjen celim show-om! Nikada ne bih ocekivao od jednog Hip-Hoop, R&B ili sta vec, band-a da zvuci ovako dobro uzivo. Prateci muzicari su odlicni a pevacki deo ("oni iz spotova") su mi delovali i zvucali dobro jos od ranije (mada me je jos Mili-Vanili skandal ucinio skeptikom :-)). Stvari im zvuce sjajno i nista losije od studijskih verzija. Momci i devojka su vrlo gipki i pokretljivi, skacu i igraju non stop (sve u skladu s' nazivom aktuelnog albuma "Monkey Business") i potpuno mi je jasno zasto Fergie ima tako lep i zategnut stomak. U jednom trenutku sam se ozbiljno zabrinuo da mesanje Corona i Fosters piva (da budem koristan k'o Dusan: 20 AED po flasi/konzervi) nije dobro i da debelo utice na moju percepciju. Nista ne razumem sta peva covek na bini! Laknulo mi je kada sam kasnije procitao da je isti poreklom Filipinac i da peva na Tagalog jeziku.
I tako... Za kraj informacija: karte ovde obicno kostaju od oko 150 AED za stajanje do oko 400 AED za sedenje.

Ma kome se ja ovde pravdam?

Svakodnevnu monotoniju mog radnog dana ne leci vise cak ni StumbleUpon. Preseo mi je "tudji" Internet i prosto me obraduje kada i ja njima presednem pa mi serviraju nesto kao http://www.shibumi.org/eoti.htm. Elem, posto svi Turci vec ganjaju svoj BLOG i (Mu)ja ce pokusati da se pozabavi istim. Mislim da sam, u vreme kada svaka normalna mlada osoba to obicno cini, barem 4-5 puta pocinjao da pravim neke licne beleske iliti “dnevnik”. Cak mi se cini (“sa ove vremenske distance”) da sam to isto probao i u vreme mog zakasnelog puberteta, krajem ’80-ih. Naravno, gotovo nikada nisam bio zadovoljan napisanim i vrlo brzo bi mi postajalo jasno da sveska u koju pisem postaje sve tanja i da je debljina iste u direktnoj proporciji sa kolicinom napisanog. S’ druge strane, kome zapravo i treba dnevnik? Ja sam dovoljno veliko zlopamtilo da neke stvari ne zaboravljam, a uostalom takve se i ne trebaju zapisivati. Ona vrlo licna razmisljanja, zakljucke i utiske ionako ne delim ni sa kim. Nisam ja Jura pa da lepotu prvog poljupca podelim sa million drugih ljudi! Za one (generalno) lepe stvari i dozivljaje uvek je bilo nekoga pored mene pa da ih se zajedno setimo i ponovo “prozivimo”. Pa zasto onda BLOG? Mislim da je zakljucak jasan; prvo, male sive mozdane celije mi odumiru s’ godinama i poceo sam da zaboravljam sve i svasta, a drugo - daleko sam od meni dragih ljudi sa kojima sam mogao da delim prozivljeno pa je ovo jedan od nacina da to ponovo cinimo.