Ickam malocas sa Duletom na vecnu temu zivota i konstatujem kako me cinjenica da nisam bio u Buddha baru manje zulja od ljubomore sto (jos uvek!) nisam video neka druga mesta na ovoj planeti. Citajuci stranice site-a "Klub putnika Srbije" cesto se pitam zasto sam se svojevremeno toliko vezao za ono "upoznaj domovinu da bi vise voleo" i uporno provodio leta na Jadranu?! Ili mozda svako od nas (cast izuzecima) provede jedno Leto upoznajuci neke strane predele i ljude? Ajd', da ne bude kako kukam; i dalje mi je putovanje do Berlina sa Kekecom leta '89-e jedno od najdrazih iskustava u zivotu ali... bojim se da konformizam koji, cini mi se neminovno, usvajam s' godinama, nagomilane obaveze i odgovornosti, kao i sve manje licne zelje i volje da neke stvari prihvatim onakve kakve jesu a da ne zanovetam, ne cine stvari laksima. Kazu ljudi, da bi upoznao neku drugu kulturu i razumeo ljude koji tamo zive - moras ziveti sa njima. OK, to i radimo vec pet godina. Al' ipak, nesto nedostaje. Nekako ne mogu da zamislim sebe i R. kako se lomatamo po liticama Anda u potrazi za Machu Picchu-om. S' druge strane, ne mislim ni da se uklapam u tipicnu sliku nemackih i engleskih turista sa belim sesiricem i sandalama (moj sesir je boje peska). Deluje mi, na zalost, svako je "Decko koji obecava" (opet, cast izuzecima) samo jedan kratak period u zivotu a vecinu vremena posle toga - Slobodan Milosevic, ma koliko zeleli da bude drugacije.
