Po treći put se vraćam iz Libije a da opet nisam imao prilike da vidim ništa drugo osim par hotela i CBL-a. Mada mi vreme definitivno lakše i brže prolazi kada imam posla, žalim sto ne stižem da obiđem ona, za svakog turistu u ovoj zemlji, obavezna mesta. Kolegu Egipćanina, sa kojim sam u Tipoliju ovoga puta bio, iskopine ne zanimaju i odlazak na plažu mu je daleko privlačniji. Razumem ga, čovek zivi u Kairu i verovatno mu je preko glave i pustinjskog peska i arheologije i japanskih turista. Ipak, nadam se da cu sledeći put (da li ja zaista želim da ponovo idem tamo?) imati prilike da vidim Leptis Magna-u, Sabratha-u ili barem muzej Džamahirije.
Dakle, stara priča... opet nije bilo mesta u Corinthia Báb Africa hotelu. Pitam se zašto su meni ta Vrata (Báb=kapija, vrata) uvek zatvorena? Smestili su me, onako "preko veze", u Al Mahari, navodno najbolji hotel (u državnom vlasništvu) u Tripoliju. Izdržao sam jednu noć... Prilicno je prljavo, voće i povrće služeno za doručak je sve samo ne sveže, ne radi klima... Pet zvezdica? Pobegao sam sledećeg jutra, glavom bez obzira, u na zalost, ništa bolji smeštaj - Al Kabir (Grand) hotel. Pozicija mu je stvarno sjajna, pogled na luku, na veliki park koji se nadovezuje na Zeleni trg. Najzanimljivije je svakako uveče, kada se svi (preterujem) sjate u taj park da šišare, pevaju, jašu(!), voze se fijakerima, igraju fudbal, očijukaju sa osobama suprotnog pola (no, no!)... Doživeo sam (preživeo?) i veče narodne muzike ili nešto slično tome... Bože, hvala ti za klimu koja je radila k'o sat pa sam mogao da zatvorim vrata balkona i ogradim se od tog urlika zurli...
Generalno gledano, najgore što gosta ovih "jakih", državnih hotela moze da zadesi je da Pukovnik ili neko od njegovih bližih poželi da provede noć, popije piće u jednom od istih - naš distributer u Libiji tvrdi da su imali takve slučajeve - jer tada se gosti umoljavaju da napuste hotel i potraže smeštaj nedge drugo. Pitam se, sta će bre Pukovnik ovde da pije čaj?! Verujem da je njegov šator bolje održavan... Mrtva muva koju sam zatekao na podu sobe (odma' tu, pored balkonskih vrata) pravila mi je društvo sve do kraja boravka. Čistačice su mi tri puta ulazile u sobu bez kucanja, nešto se iščuđavale na arapskom, tipa "otkuda ja tu", uzimale peškire i šta god drugo su smatrale da treba da uzmu i ostavljale me tako zapanjenog. Doručak je kao brzinska trka... jedeš, a ako baš moraš da ustaneš i dohvatiš još malo hleba, kafe ili soka, tvoj tanjir će verovatno nestati dok se vratiš za sto. Možda je to takav red, možda nemaju dovoljno tanjira za ostale goste, šta li... Room service; ono sto poručiš - 99% nećeš dobiti, a ono sto dobiješ je barem 99% više količinski i cenom, naravno. Konobare po foajeima moraš bukvalno da juriš, kumiš i moliš da te usluže... kao da su svi oni profesionalnu praksu odradili na crnogorskom primorju.
Ovog puta sam bio veoma pažljiv sa mojim Visa pinom (prošli put mi je CC bila ne blokirana, nego automatski uništena, nakon sto sam ukucao pogrešan broj) i nije bilo problema... ako se izuzme da u celom Tripoliju postoje 4 mesta gde mogu da podignem pare sa automata. Od ta četiri ATM-a, statistika kaže, u svakom trenutku radi jedan... onaj u Corinthia hotelu. To je bre privatni sektor! Ostali najčešće prikazuju "plavi ekran smrti" ili neke bajke iz 1001 noci.
Vožnja ulicama Tripolija me i dalje fascinira, ali sam pomalo oguglao na vozila koja nam, sada već sasvim očekivano, dolaze u susret - istom trakom, kružne tokove u kojima se tačno zna ko ima prednost (onaj jači, naravno) i pešake koji ulicu obavezno prelaze van pešačkog prelaza, po dijagonali ili, u slucaju onih najnadrndanijih, u cik-cak, lagano, vukući noge i gledajući nailazećeg vozača pravo u oči pogledom koji govori sve... oni sto su "oslobađali" Beograd verovatno imaju gomilu rođaka ovde u Tripoliju. Ili su barem istu školu završili... Sa druge strane, impresionira me da sam sada, po prvi put, video sudar dva automobila. Ili su im šlep služba/hitna pomoć/pogrebnici neverovano efikasni, pa sam eto do juce propuštao taj prizor - za malo. Policije i ostalih uniformisanih lica ima k'o kod naše kuće, što ce reći - taman da se konstantno osećaš bezbedno. Mada, zahvaljujući mom, tipično "slavenskom" izgledu (plav, visok, naočit), par puta mi baš nije bilo svejedno... Pokušali su da me navuku na tanak led pitanjem "da nisam možda Bugarin?" Pa nisam ja bre blesav! Čitam i ja novine... kada radi Internet. Razmišljam da za sledeći put pustim brkove, nagaravim ih i još ofarbam kosu u crno... onako preventivno.
Odlazak iz Libije mi je naravno i dalje omiljeni deo boravka tamo... kao u ono srećno doba našeg detinjstva kada smo sakupljali sličice za album "Flora i fauna". Ako nemaš Pomornika - ne sakupiš dovoljan broj pecata (u pasošu i na avionskoj karti) - ne možes da učestvuješ u nagradnoj igri (ne možeš u avion). Moraš da se vratiš, istim putem, na kontrolnu kapiju koju si omašio tokom histeričnog spusta ka cilju - stepenicama koje vode "u nebo".
Po povratku u Nikoziju, odšetao sam se do pekare Padnora po vruć (i zdrav) crni 'leba, taman na vreme da čujem hodžu (iz severnog dela grada) kako zapeva na Isha'a. Ovaj poziv, usamljen u tišini noći, odjekuje još jače nego oni mnogobrojni Tipolijski, neusklađenog početka a opet stopljeni u jedan. Dakle, da li ja zaista želim da ponovo idem tamo?
Dakle, stara priča... opet nije bilo mesta u Corinthia Báb Africa hotelu. Pitam se zašto su meni ta Vrata (Báb=kapija, vrata) uvek zatvorena? Smestili su me, onako "preko veze", u Al Mahari, navodno najbolji hotel (u državnom vlasništvu) u Tripoliju. Izdržao sam jednu noć... Prilicno je prljavo, voće i povrće služeno za doručak je sve samo ne sveže, ne radi klima... Pet zvezdica? Pobegao sam sledećeg jutra, glavom bez obzira, u na zalost, ništa bolji smeštaj - Al Kabir (Grand) hotel. Pozicija mu je stvarno sjajna, pogled na luku, na veliki park koji se nadovezuje na Zeleni trg. Najzanimljivije je svakako uveče, kada se svi (preterujem) sjate u taj park da šišare, pevaju, jašu(!), voze se fijakerima, igraju fudbal, očijukaju sa osobama suprotnog pola (no, no!)... Doživeo sam (preživeo?) i veče narodne muzike ili nešto slično tome... Bože, hvala ti za klimu koja je radila k'o sat pa sam mogao da zatvorim vrata balkona i ogradim se od tog urlika zurli...
Generalno gledano, najgore što gosta ovih "jakih", državnih hotela moze da zadesi je da Pukovnik ili neko od njegovih bližih poželi da provede noć, popije piće u jednom od istih - naš distributer u Libiji tvrdi da su imali takve slučajeve - jer tada se gosti umoljavaju da napuste hotel i potraže smeštaj nedge drugo. Pitam se, sta će bre Pukovnik ovde da pije čaj?! Verujem da je njegov šator bolje održavan... Mrtva muva koju sam zatekao na podu sobe (odma' tu, pored balkonskih vrata) pravila mi je društvo sve do kraja boravka. Čistačice su mi tri puta ulazile u sobu bez kucanja, nešto se iščuđavale na arapskom, tipa "otkuda ja tu", uzimale peškire i šta god drugo su smatrale da treba da uzmu i ostavljale me tako zapanjenog. Doručak je kao brzinska trka... jedeš, a ako baš moraš da ustaneš i dohvatiš još malo hleba, kafe ili soka, tvoj tanjir će verovatno nestati dok se vratiš za sto. Možda je to takav red, možda nemaju dovoljno tanjira za ostale goste, šta li... Room service; ono sto poručiš - 99% nećeš dobiti, a ono sto dobiješ je barem 99% više količinski i cenom, naravno. Konobare po foajeima moraš bukvalno da juriš, kumiš i moliš da te usluže... kao da su svi oni profesionalnu praksu odradili na crnogorskom primorju.
Ovog puta sam bio veoma pažljiv sa mojim Visa pinom (prošli put mi je CC bila ne blokirana, nego automatski uništena, nakon sto sam ukucao pogrešan broj) i nije bilo problema... ako se izuzme da u celom Tripoliju postoje 4 mesta gde mogu da podignem pare sa automata. Od ta četiri ATM-a, statistika kaže, u svakom trenutku radi jedan... onaj u Corinthia hotelu. To je bre privatni sektor! Ostali najčešće prikazuju "plavi ekran smrti" ili neke bajke iz 1001 noci.
Vožnja ulicama Tripolija me i dalje fascinira, ali sam pomalo oguglao na vozila koja nam, sada već sasvim očekivano, dolaze u susret - istom trakom, kružne tokove u kojima se tačno zna ko ima prednost (onaj jači, naravno) i pešake koji ulicu obavezno prelaze van pešačkog prelaza, po dijagonali ili, u slucaju onih najnadrndanijih, u cik-cak, lagano, vukući noge i gledajući nailazećeg vozača pravo u oči pogledom koji govori sve... oni sto su "oslobađali" Beograd verovatno imaju gomilu rođaka ovde u Tripoliju. Ili su barem istu školu završili... Sa druge strane, impresionira me da sam sada, po prvi put, video sudar dva automobila. Ili su im šlep služba/hitna pomoć/pogrebnici neverovano efikasni, pa sam eto do juce propuštao taj prizor - za malo. Policije i ostalih uniformisanih lica ima k'o kod naše kuće, što ce reći - taman da se konstantno osećaš bezbedno. Mada, zahvaljujući mom, tipično "slavenskom" izgledu (plav, visok, naočit), par puta mi baš nije bilo svejedno... Pokušali su da me navuku na tanak led pitanjem "da nisam možda Bugarin?" Pa nisam ja bre blesav! Čitam i ja novine... kada radi Internet. Razmišljam da za sledeći put pustim brkove, nagaravim ih i još ofarbam kosu u crno... onako preventivno.
Odlazak iz Libije mi je naravno i dalje omiljeni deo boravka tamo... kao u ono srećno doba našeg detinjstva kada smo sakupljali sličice za album "Flora i fauna". Ako nemaš Pomornika - ne sakupiš dovoljan broj pecata (u pasošu i na avionskoj karti) - ne možes da učestvuješ u nagradnoj igri (ne možeš u avion). Moraš da se vratiš, istim putem, na kontrolnu kapiju koju si omašio tokom histeričnog spusta ka cilju - stepenicama koje vode "u nebo".
Po povratku u Nikoziju, odšetao sam se do pekare Padnora po vruć (i zdrav) crni 'leba, taman na vreme da čujem hodžu (iz severnog dela grada) kako zapeva na Isha'a. Ovaj poziv, usamljen u tišini noći, odjekuje još jače nego oni mnogobrojni Tipolijski, neusklađenog početka a opet stopljeni u jedan. Dakle, da li ja zaista želim da ponovo idem tamo?
